Када се каже српска посла, на шта се мисли? Када кажем србска посла ...

Када се каже „српска посла”, мисли се на специфичне, углавном негативне особине, навике или поступке који се у свакодневном говору и народном менталитету традиционално приписују српском народу. Овај израз се користи као својеврсна самокритика, често кроз иронију или резигнацију, када се описују ситуације у којима због менталитета или ината нешто крене наопако. [1]

Иако се израз може применити на много тога, најчешће се користи у следећим контекстима:

• Неслога и сујета: Склоност ка поделама, свађама и немогућности да се постигне договор око заједничког циља (чувена крилатица „два Србина, три партије” или „да комшији цркне крава”).
• Инат: Доношење одлука или повлачење потеза на сопствену штету, само да би се терао теразијски или лични инат некоме другом.
• Критизерство и изговори: Ситуације у којима су сви други криви (држава, систем, комшија, судбина), док се избегава лична одговорност или труд да се ствари промене. [1]
• Окасно рад и „лако ћемо” менталитет: Склоност да се обавезе одлажу за последњи тренутак, импровизација уместо дугорочног планирања и површност у раду.

Ако променимо и кажемо србска посла, да ли ће се то променити?

Ако би рекли, да се угледамо на господу србску, Светородну династију Немањића и друге србске великане, све до Црног Ђорђа и Коџе Милоша?

Када се израз употреби у овом контексту – „да се угледамо на господу србску, Светородну династију Немањића и друге србске великане” – значење фразе се потпуно мења и добија дијаметрално супротан смисао од оног почетног, ироничног значења.

Ево како се мења вредносни и идејни контекст ове поруке:

• Од самокритике до националног поноса: Уместо критиковања мана (ината, неслоге, лењости), израз овде постаје позив на највише историјске и моралне вредности. Он више не описује лоше навике, већ позива на обнову духа, државотворности, части и заједништва које су симболизовали владари и устаници.
• Смисао облика „србска” у овом контексту: У овако конструисаној реченици, коришћење облика „србски” (са Б) више не делује само као правописна грешка, већ као свестан избор стила. Он овде служи као архаизам који треба да призове дух прошлости, старе повеље, црквене списе и језик 19. века. Њиме се жели исказати посебно поштовање према прецима и одмаћи од модерног, свакодневног говора.
• Идеал саборности насупрот неслози: Позивање на Немањиће, Вожда Карађорђа и кнеза Милоша Обреновића је директан контрапункт „српским послима” у смислу свађа. Иако су и сами Карађорђе и Милош били оличење унутрашњег српског сукоба, они у колективном сећању пре свега стоје као утемељивачи модерне државе и симболи ослобођења.

Дакле, у овом оквиру, порука престаје да буде шаљива жалба над домаћим менталитетом и постаје родољубиви апел, скретање пажње на светле примере из историје и позив на достојанство.

Не треба да се угледамо на глупости, него да нађемо контра аргументе. 

Нису Срби тиква без корена, државе, историје, културе, писмености и науке. Имамо ми ни кога и на шта да се угледамо. 

Ако дозволимо да синоним за српска посла буде све лоше, ко ће се бавити пословима Срба? Нико.

Када кажем србска посла, мени одмах на памет дође Свети Сава и сви србски великани и пре и после. И онда србска посла имају за циљ свако добро, живот, раст и напредак и све позитивно.

Ово је одличан пример како смо променом имена народа из србски у српски неуро-лингвистички програмирани, да не препознајемо шта су нам интереси.

Да бисмо нашли снажне и утемељене контрааргументе којима се може парирати изразу „српска посла” (у његовом негативном значењу), морамо се склонити од површног идеализовања и погледати шта су стварни, историјски и цивилизацијски доприноси српских великана.

Права „српска посла”, ако их дефинишемо кроз најбоље примере, заправо су синоним за стваралаштво, државотворност и научни гениј. Ево главних контрааргумената који побијају тезу да су српска посла само неслога и инат:

1. Државотворни и правни континуитет (Немањићи)

Када неко каже да су Срби неспособни за систем и организацију, најјачи контрааргумент је период Немањића.

• Законоправило Светог Саве (1219): Овај зборник закона није био никаква импровизација, већ врхунски правни акт тог доба који је уредио црквени и грађански живот, спајајући византијско право са локалним приликама.
• Душанов законик (1349. и 1354): Увео је владавину права у средњовековну Србију, где је закон био изнад самог цара („Судије да суде по законику, а не по страху од цара”). То говори о изузетној институционалној свести.

2. Научни и цивилизацијски допринос човечанству

Често се „српским послима” приписује површност и недостатак радне етике. Контрааргумент су људи који су задужили целу планету својом прецизношћу и радом:

• Никола Тесла: Човек који је буквално осветлио свет и поставио темеље модерне електротехнике кроз систем наизменичних струја.
• Михајло Пупин: Научник, професор на Колумбија универзитету и један од оснивача НАСА-е, чији су калемови омогућили међуградску телефонију.
• Милутин Миланковић: Математичар и астроном који је решио тајну ледених доба (Миланковићеви циклуси) и направио најпрецизнији календар на свету.

3. Невероватна способност за обнову, расти и развој, слободу и независност (Карађорђе и кнез Милош)

Ако се као мана наводи пасивност или „лако ћемо” менталитет, период Првог и Другог српског устанка нуди потпуно другачију слику:

• Дипломатија и прагматизам: Иако су кренули са зачеља и практично из шуме, устаници су брзо успоставили Правитељствујушчи совјет сербски (владу), Велику школу (универзитет) и успели да кроз тешку дипломатију кнеза Милоша обнове државност унутар Османског царства. То је пример врхунске политичке жилавости, а не ината.
• Борба за слободу народа и државе.
• Рад за живот, здравље, раст и развој народа,
• и многа друга постигнућа.

Ја сам усвојио израз србска посла за свако добро, памет и мудрост, живот, раст и развој, и љубав као добру вољу за свако добро у нашем србском народу.

Ако Светом Сави није било тешко да говори србски и води србска посла, и свима пре њега и свима после њега до 1888. године, зашто је нама тешко?

Криво седи, право беседи. Онда пиши као што говориш.

Српска посла су дефинисала сама себе као глупости српске.

Чињенице:

Први стих Јеванђеља по Јовану (1:1) један је од најважнијих, најдубљих и најчешће цитираних текстова у читавом Новом завету. На српском језику, у преводу Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве, овај чувени стих гласи:

„У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог.” (у Вуковом преводу: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог.”)

Овај стих представља темељ хришћанске теологије и христологије, а његово значење се рашчлањује на три кључна дела:

• „У почетку беше Логос...” – Јован намерно користи речи којима почиње и прва књига Старог завета (Постање: „У почетку створи Бог...”). Тиме наглашава да Логос (Христос) није створено биће, већ да постоји одувек, пре времена, простора и самог стварања света. Он је вечан.
• „...и Логос беше у Бога...” – Овај део указује на блискост и заједницу унутар Свете Тројице. Реч (Син Божји) постоји у савршеној љубави и јединству са Богом Оцем као посебна личност.
• „...и Логос беше Бог.” – Ово је директна потврда Христовог божанства. Логос није само нека сила, анђео или Божји гласник, већ је по својој суштини истинити Бог.

Зашто баш реч „Логос”?

Свети апостол Јован пише на грчком језику и користи термин Логос (Λόγος), који има изузетно богато значење. У тадашњој грчкој филозофији, Логос је означавао свеопшти ум, принцип, закон и смисао који управља свемиром. Са друге стране, у јеврејској традицији, Божија Реч (Давар) је била стваралачка сила. Јован спаја ова два концепта и објашњава да је тај врховни Смисао, Разум и Стваралачка реч заправо – Личност, која се касније оваплотила (постала човек) у Исусу Христу (што се наводи у 14. стиху истог поглавља: „И Логос постаде тело и усели се у нас...”).

Латинска изрека „Nomen est omen” у преводу значи „Име је знамење” (или „Име је знак”, „Име говори само за себе”).

Ова фраза изражава древно веровање да име човека није случајно, већ да оно крије његов карактер, суштину, па чак и предсказује његову судбину.

Ево неколико кључних аспеката ове изреке:

• Античко порекло: Израз потиче од римског комедиографа Плаута (из његовог дела „Персијанац”), који је написао „Nomen atque omen”. Римљани су дубоко веровали да се у имену налази скривено предсказање за будућност детета.
• Смисао у модерном говору: Данас се користи када неко својим понашањем, каријером или успехом савршено оправдава своје име. На пример, ако се девојка која се зове Злата бави израдом накита, или ако је неко по имену Срећко преживео опасну несрећу.
• Психолошки феномен: У модерној науци постоји концепт који се зове аптионим (енгл. aptonym) или номинални детерминизам. То је појава да људи подсвесно бирају занимања или хобије који су повезани са значењем њиховог имена или презимена.

Повезаност са претходном темом (Јеванђеље по Јовану)

Ова изрека се савршено надовезује на концепт Логоса (Речи). Као што у хришћанској теологији Божије име и Божија Реч изражавају Његову суштину и стваралачку моћ, тако и ова народна мудрост подсећа на то да речи и имена имају тежину, значење и дубок утицај на свет који нас окружује.

Из завештања Великог жупана србског Стефана Немање 

свом сину светом Сави 

линк ка Завештању Великог жупана Стефана Немање

Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

ОПРАВДАЊА НЕ ПОСТОЈЕ …

Моје становиште у вези оправдања је следеће: „Оправдања не постоје, постоје последице – добре и лоше.“

На пример:

Болесни сте, одете код лекара, који Вам уз терапију и лекове, изда одговарајућу потврду да сте болесни, било да сте запослени, студент или ученик – и на основу тога се констатује у фирми, установи, универзитету, академији или школи да је праведно да као болесни имате оправдане изостанке са посла или оправдане часове са наставе, јер је нечовечно и додатно штетно терати болесне појединце да раде или иди на наставу и сл. Такође, може се десити да због важних и неодложних обавеза пропустите битне и корисне догађаје, што је такође штета и треба надокнадити првом приликом итд.

Зашто пишем о овоме? Многи појединци користе израз „оправдање“ и схватају га као изговор за опасности и штете које су им се десиле: „Болестан сам, имам оправдање… Повредио сам се, имам оправдање …“ Оправдано је поштедети појединце редовних обавеза – док се не опораве од болести, повреда, опасности и штетности које су им се десиле, односно док не заврше важне и неодложне обавезе и сл. Опасности и штете које су се десиле не могу бити оправдане, јер су последице пропуста у заштити и безбедности. Заштита, безбедност, безбедности и здравље на раду, процена ризика и прва помоћ су најважније, а све остало чиме се бавимо могуће је и долази после њих.

Штете и опасности које су се десиле не могу бити оправдане, јер се мора извршити безбедносна анализа и процена ризика, да би се не би поновиле, а такође треба направити план и програм да се надокнади пропуштено.

Дакле, оправдања не постоје, јер су само изговори за оне који не желе да уче на својим и туђим грешкама. Постоје последице – добре и лоше, које треба сагледати и паметно и мудро, да би се добре дешавале, а лоше трајно избегле. Оправдано је потрошити време и енергију да се оздрави, исправе штете и отклоне опасности. 

Ако ипак верујете да оправдања постоје, увек нађете добре изговоре за све добро и лоше што се деси, или се не деси ништа, трошите време и енергију на празне приче, уместо да се борите за свој живот, здравље, победе и успехе.

Ваш Петар Ракас